1989. godine, sociološkinja Arlie Russell Hochschild je u knjizi Druga Smena: Roditelji u radnom odnosu i revolucija kod kuće, koju je napisala uz pomoć Anne Machung, podelila rad žena na takozvanu prvu i drugu smenu. Prva smena je posao, profesionalno zanimanje u vidu punog radnog odnosa. Druga smena je kuća, to jest neplaćeni kućni rad i briga o porodici koji čekaju žene kad se vrate sa posla koji je neravnopravno podeljen u korist muškaraca. 

Skoro četiri decenije nakon, gde su žene u prvoj i drugoj smeni?

‍

Žene u prvoj smeni

U 2024. godini, žene u Srbiji u proseku su zaradile 14% manje od muškaraca u svakoj starosnoj grupi, iako su obrazovanije – 24% žena u Srbiji ima visoko obrazovanje naspram 20,7% muškaraca. U tridesetim, kada mnoge ostvaruju porodicu, žene zarađuju čak 20% manje dok platni jaz počinje sa 15 godina, kada ni iskustvo ni kvalifikacija gotovo da ne postoje. Situacija u Srbiji nije izuzetak - u 2024. godini, platni jaz u Evropskoj Uniji je bio 11,1% dok na globalnom nivou 17%.

Kako i u Srbiji tako i u svetu, platni jaz se produbljuje time što, zbog obaveza u porodici i brige o drugima kao i raznih rodnih stereotipa, žene u odnosu na muškarce:

• su manje prisutne na tržištu rada 
• zastupljenije su u slabo plaćenim ekonomskim sektorima, poput obrazovanja i zdravstva
• zbog brige o porodici češće prekidaju karijeru i rade poslove sa polu ili skraćenim radnim vremenom

Ukoliko napreduju, žene ubrzo dođu do staklenog plafona – nevidljive, ali stvarne prepreke koje sprečavaju žene da dođu do najviših pozicija uprkos sposobnostima i kvalifikacijama. Po podacima iz 2025 godine, oko 31% žena kako u Srbiji tako i na globalnom nivou su u rukovodećim pozicijama. Naspram svih industrija vidi se takozvani „drop to the top“ – zastupljenost žena opada sa porasti nivoa pozicije.

Razloga za stakleni plafon je mnogo – stereotipi da su muškarci bolji lideri, manjak prilika ili podrške za razvoj karijera žena, i izazovi u usklađivanju posla i porodice.

Iako se pozicija žena u ekonomiji poboljšala proteklih decenija, ako nastavimo ovim tempom, potpuna jednakost, uzimajući u obzir ekonomsku mogućnost, obrazovanje, zdravstvo i predstavništvo u politici, je i dalje 123 godina daleko – a konkretno u ekonomiji 135.

Žene u drugoj smeni

Posao se završava ali smena ne. U drugoj smeni, žene iščekuje kuvanje, čišćenje, briga o užoj i neretko široj porodici. Iako nepotpuni ili neredovno ažurirani, podaci pokazuju da u Srbiji žene provedu 17,9% svog vremena na neplaćeni rad i kućne poslove u poređenju sa 8,7% vremena muškaraca (2015 godina). Na globalnom nivou, žene obavljaju 76% svog neplaćenog rada – u proseku 4 sata i 25 minuta na dnevnom nivou naspram 1 sata i 23 minuta muškaraca – što na godišnjem nivou predstavlja 201 radni dan (ako računamo osmočasovno radno vreme) za žene naspram 63 radnih dana muškaraca (2018 godina). 

Tu je i ono što se ne vidi odmah, a to je mentalni i emotivni teret žena – planiranje, pamćenje, koordinacija svega sto održava jednu porodicu na okupu.

Iako se jaz smanjuje, do 2050. godine, žene širom sveta će i dalje provoditi 9,5% više vremena, ili ti 2,3 sata više na dnevnom nivou na neplaćenim poslovima i brizi o drugima u odnosu na muškarce.

Žene rade sve smene, ali se plaća samo jedna, ja ta jedna manje. nego što su muškarci plačeni za isti rad. Međutim ova nejednakost nije ista za sve – rod se isprepliće sa nacionalnošću, rasom, invaliditetom i godinama. Nacionalne manjine, žene sa invaliditetom, i starije žene nose nesrazmerno veći teret kako u prvoj tako i u drugoj smeni.

I šta onda treba promeniti da bi se dostigla rodna jednakost u smenama? U prvoj su neophodne transparentne plate, fleksibilno radno vreme, jasni kriterijumi za napredak u karijeri, kvote za rukovodeće pozicije, revizije platnog jaza, i pristupačna briga o deci. Pored raspodelite brigu o kući i porodici među partnerima i naknade za negovatelje, u drugoj smeni je neophodno posvetiti se društvenim očekivanjima o “ulozi” žena i muškaraca jer su u suprotnom sve zakonske ili regulatorne promene uzalud.

‍