Knjiga "Moja Baka Partizanka" nastala je kao deo projekta koji ima za cilj očuvanje antifašističkog nasleđa i sećanja na ulogu žena u Narodnooslobodilačkom pokretu. Kroz zbirku se prikazuju lične priče unuka partizanki, ističući doprinos žena koji je često prećutan u zvaničnoj istoriji. Jedna od autorki, Teodora Denić, kroz svoj tekst osvetljava kako je rad na knjizi postao i lično putovanje u otkrivanje hrabrosti, solidarnosti i borbe žena u ratnom i posleratnom periodu. U nastavku vam donosimo Teodorin autorski tekst.

‍

Kada sam se prijavila na Studije Feminizma, nisam mogla da ni zamislim da će se izroditi ideja o stvaranju antifašističke zbirke uspomena u želji da se antifašističko nasleđe sačuva od zaborava. Kao mlada devojka, kroz školovanje imala sam vrlo malo dodira sa partizanskim pokretom. Ako ga je i bilo, nije bilo u pozitivnom smislu. Profesori su nastojali da vrše sporedbe tadašnjih pokreta na teritoriji bivše Jugoslavije, iskazujući svoje evidentne naklonosti. One su, nažalost, znatno uticale na moju percepciju dešavanja, stvarajući krivu sliku. Kako su informacije bile oskudne i površne, u đačkim udžbenicima i u nastavnom programu se nikada nije našlo mesta za pomen ženske borbe u istoriji.

Odabravši temu “Antifašizam: nekad i danas”, uplovila sam u more istorijskih dešavanja koja mi nisu bila poznata. Rođena nakon dvehiljaditih, bila sam dete koje malo znalo o tome zašto se bivša Juga raspala, a još manje kako je nastala. Završni rad pokrenuo je moju znatiželju da saznam više, da razumem želje koje su naši narodi imali, ideale za koje su se borili i uloge koje su žene imale u celom pokretu od Vardara do Triglava. Smatram da je ključan momenat bio upravo kada su u novonastaloj Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije primljene žene kao ravnopravni saborci.

Upravo iz tog razloga, polako ušavši u celu tematiku, shvatila sam da se moj proces razumevanja pretvorio u nešto mnogo više od same izrade završnog rada. Želela sam da otkrijem koje breme su imale žene borkinje za slobodu od fašističkih okupatora, šta im je davalo snagu da istraju i ponosno budu deo partizanskog pokreta. Ispostavilo se da taj proces nije bio samo istraživački, već i ličan. Kroz razgovore sa unukama partizanki, počela sam da shvatam da se tema borbe ne završava ratom. Ona se prenosi kroz sećanje, kroz identitet, kroz način na koji danas razumemo slobodu i solidarnost.

Motiv nam je bio jednostavan, ali dubok: da sačuvamo tragove ženskog doprinosa koji je često prećutan. Da ispričamo priče onih koje su nosile uniforme, ali i priče o onima koje su nosile teret svakodnevice dok su muškarci ratovali. Da pokažemo deo istorije koja nije zapisana, već se prožima našim porodicama kroz uspomene i priče koje čuvamo, a naše je da je sačuvamo da ne izbledi.

“Moja Baka Partizanka” bio je moj ličan proces učenja, slušanja i empatije. Nastojale smo da spojimo prošlost i sadašnjost, da kroz intimne priče govorimo o univerzalnim vrednostima koje su se negovale tada, kao što i mi pokušavamo danas: hrabrost, otpor i žensku snagu. Zato tvrdim da je kroz kulturu sećanja bitno da se o ovim temama i danas priča. Ne samo da bismo odali poštovanje generacijama koje su se borile za slobodu na sve moguće i nemoguće načine, već i da bismo prepoznali nastavak te borbe u novom obliku gledajući žene koje se danas bore za svoje mesto, glas i dostojanstvo.

Ovim putem Vas pozivam da dođete na promociju publikacije “Moja Baka Partizanka”. Biće to prilika da podelimo priče, da čujemo glasove unuka i da zajedno promislimo o tome šta za nas danas znači biti hrabra i smela.

‍

Promocija knjige održaće se 8. novembra 2025. u 18 časova u Krokodilovom centru, Karađorđeva 43, Beograd.

‍